Kupovina hleba, karta za autobus, potpis kod prodavca automobila, čak i klik na „Poručujem“ u onlajn prodavnici - svakoga dana, često i ne primećujući, zaključujemo ugovore. O tome koliko su obligacije prisutne u svakodnevici pisala sam već u tekstu Zamislite kako bi izgledao jedan dan bez obligacija. Ovoga puta idemo korak dalje: kada ugovor tačno nastaje, šta mora da ima da bi važio i zašto nas obavezuje.
Šta je ugovor?
Ugovor je saglasnost volja dveju ili više strana kojom se zasniva, menja ili gasi obligacioni odnos. Dakle, srce svakog ugovora je saglasnost - trenutak u kome se dve volje sretnu i poklope oko istog cilja.
Upravo ta saglasnost razlikuje ugovor od puke namere ili pregovora. Dok se strane još „nagađaju“, ugovora nema. On nastaje tek kada se volje sastanu.
Kako ugovor nastaje - ponuda i prihvatanje
Do saglasnosti se dolazi kroz dva koraka: ponudu i prihvatanje.
Ponuda je predlog za zaključenje ugovora učinjen određenom licu, koji sadrži sve bitne sastojke ugovora - tako da bi se prostim prihvatanjem ugovor mogao zaključiti. Ponuda obavezuje onoga ko ju je učinio: ponudilac je njome vezan i ne može je olako povući.
Ponudu treba razlikovati od poziva da se učini ponuda. Izlaganje robe sa označenom cenom u izlogu po pravilu jeste ponuda; ali katalozi, oglasi i cenovnici po pravilu su tek poziv kupcima da oni daju ponudu.
Prihvatanje je izjava volje kojom ponuđeni pristaje na ponudu. Ovde treba zapamtiti tri stvari:
- prihvatanje mora da se poklapa sa ponudom - ako ponuđeni menja uslove, to nije prihvatanje, već nova ponuda (protivponuda);
- ćutanje ponuđenog po pravilu ne znači prihvatanje - niko ne može da nam nametne ugovor time što ćemo ćutati, a izuzetak je, na primer, stalna poslovna veza;
- ugovor je zaključen onog trenutka kada ponudilac primi izjavu o prihvatanju.
Ključna razlika: ponuda je predlog jedne strane, a prihvatanje odgovor druge. Tek kada se to dvoje sretne, rađa se ugovor.
Šta ugovor mora da ima da bi važio?
Da bi ugovor bio punovažan, moraju biti ispunjena četiri uslova:
- saglasnost volja bez mana - volja mora biti slobodna i ozbiljna; ako je iznuđena prinudom, izazvana prevarom ili datom u zabludi, ugovor je manljiv;
- sposobnost strana - strane moraju imati poslovnu sposobnost da se ugovorom obavežu;
- predmet - činidba mora biti moguća, dopuštena i određena ili bar odrediva;
- osnov (kauza) - mora postojati dopušten razlog obavezivanja.
Ako nedostaje neki od ovih uslova, ugovor ne proizvodi dejstvo kao da je sve u redu - o tome nešto niže.
Mora li ugovor biti pismen?
Suprotno čestom uverenju - ne mora. U obligacionom pravu važi načelo neformalnosti: ugovor po pravilu nastaje prostom saglasnošću volja, bez ikakve posebne forme. Zato je i usmeni dogovor sa prodavcem punovažan ugovor.
Izuzeci postoje tamo gde zakon izričito traži formu, najčešće radi pravne sigurnosti kod važnih poslova. Klasičan primer je promet nepokretnosti, gde ugovor mora da potvrdi javni beležnik (solemnizacija). Kod ovih ugovora forma nije formalnost - bez nje ugovor ne proizvodi pravno dejstvo. To važi i kad je cena plaćena i stan predat. Samo stariji ugovori, po ranijim zakonima, mogu još da se spasu.
Kada ugovor obavezuje - i kada ne?
Punovažno zaključen ugovor obavezuje strane - to je jedno od najstarijih pravila prava: pacta sunt servanda, ugovori se moraju poštovati. Strane su dužne da svoje obaveze izvrše savesno, onako kako glase.
Ali ne obavezuje svaki dogovor. Ako je ugovor protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ili mu nedostaje bitan element, on je ništav - ne proizvodi dejstvo od samog početka. Ako pak postoji mana volje ili ograničena sposobnost, ugovor je rušljiv - važi, ali se može poništiti na zahtev oštećene strane.
O tome zašto obligacije uopšte imaju ovakvu snagu i po čemu se razlikuju od stvarnih prava, pisala sam u tekstu Pet suštinskih razlika između stvarnog i obligacionog prava.
Za studenta prava nastanak ugovora je temelj celog obligacionog prava. Kada se jasno razume put od ponude i prihvatanja, preko uslova punovažnosti, do obaveznosti ugovora, mnogo lakše se savladavaju i naredne celine - mane volje, ništavost i rušljivost, dejstvo i raskid ugovora.
Zaključak
Ugovor nije papir ni potpis - ugovor je saglasnost dve volje. Nastaje kada se ponuda i prihvatanje poklope, važi kada ima saglasnost, sposobnost, predmet i osnov, a obavezuje zato što je društvo odlučilo da se data reč mora poštovati. Papir i javni beležnik dolaze samo tamo gde zakon to posebno traži.
Upravo tu se vidi razlika između mehaničkog pamćenja definicije i stvarnog razumevanja kako i zašto nastaje obaveza koju sami na sebe preuzimamo.