„Određen pritvor do 30 dana.” Ovu rečenicu često čitamo u vestima, a mesec dana kasnije i nastavak: „pritvor produžen za još 30 dana”. Da li to znači da pritvor uvek traje mesec dana? Ili da može da se produžava unedogled? Odgovor daju Ustav i Zakonik o krivičnom postupku, i jednostavniji je nego što izgleda.
Zašto baš 30 dana
Kada sud u istrazi odredi pritvor, Zakonik o krivičnom postupku (član 215) ga obavezuje da posle svakih 30 dana, i bez predloga stranaka i branioca, ponovo ispita da li razlozi za pritvor još postoje. Posle te provere sud donosi novo rešenje: pritvor se produžava ili ukida. Odatle, najčešće, i u vestima „do 30 dana” i „produžen za još 30 dana”.
Trideset dana, dakle, nije ukupna dužina pritvora, već rok u kom sud mora ponovo da proveri da li je lišenje slobode i dalje neophodno. Ako razlozi prestanu ranije, pritvor se ukida odmah, ne čeka se da prođe mesec.
Granica u istrazi: tri plus tri meseca
Za istragu granicu postavlja sam Ustav (član 31): pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje najduže tri meseca, a viši sud ga može produžiti na još tri meseca. Ako do isteka tog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu.
Zakonik to razrađuje: tri meseca računaju se od dana lišenja slobode, a produženje za još tri meseca moguće je samo iz važnih razloga i na obrazloženi predlog javnog tužioca. U istrazi, dakle, pritvor ne može trajati duže od šest meseci. Ako tužilaštvo za to vreme ne podigne optužnicu, pritvor prestaje, bez obzira na to dokle je istraga stigla.
A posle optužnice?
Kada se optužnica podigne, fiksnog roka u mesecima više nema. Pritvor tada može trajati do kraja postupka, a ako je izrečen zatvor, sve do početka izdržavanja kazne, a najduže dok ne istekne vreme sankcije izrečene u prvostepenoj presudi. To ipak nije „pritvor bez kontrole”: Ustav nalaže da sud i tada trajanje pritvora svede na najkraće neophodno vreme, a sud i dalje, po službenoj dužnosti i u redovnim razmacima, proverava da li razlozi za pritvor još postoje, sve do prvostepene presude.
Pritvor nije kazna
Pritvor se u javnosti često doživljava kao kazna pre presude. Pravno, on to nije. Ustav dopušta pritvor samo na osnovu odluke suda, prema licu za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo, i to ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka. Pritvor služi postupku, na primer da okrivljeni ne pobegne pre suđenja. Zakon zato nabraja tačno određene razloge za pritvor i dodaje važno pravilo: pritvor se može odrediti samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom. Jedna od takvih mera je zabrana napuštanja stana, koju ljudi zovu „kućni pritvor”.
U pozadini je presumpcija nevinosti: svako se smatra nevinim dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda, pa je pritvor izuzetak, a ne pravilo. O tome više u tekstu Presumpcija nevinosti. A ako na kraju bude izrečena kazna, vreme provedeno u pritvoru uračunava se u nju.
Zadržavanje do 48 sati nije pritvor
U vestima se mešaju i dve reči, „zadržan” i „pritvoren”. Zadržavanje osumnjičenog radi saslušanja određuje javni tužilac, i ono traje najduže 48 časova. Pritvor može da odredi samo sud. Posle saslušanja uhapšenog lica javni tužilac odlučuje da li će ga pustiti na slobodu ili će sudu predložiti određivanje pritvora. Kada pročitate „zadržavanje do 48 sati”, to, dakle, još nije pritvor.
Šta ovde nismo rekli, a pita se na ispitu
Ovaj tekst odgovara samo na pitanje koliko pritvor traje. Na ispitu iz krivičnog procesnog prava pritvor se uči zajedno sa ostalim merama za obezbeđenje prisustva okrivljenog: koji su tačno razlozi za pritvor, ko ga određuje u kojoj fazi postupka, kako se izjavljuje žalba i kada umesto pritvora dolaze jemstvo ili zabrana napuštanja stana. Lišenje slobode i zadržavanje u predistražnom postupku posebna su ispitna pitanja. Sve to, sa model-odgovorima, nalazi se u kursu Krivično procesno pravo, u lekcijama „Mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog”, „Predistražni postupak” i „Istraga”.