Koje krivične sankcije postoje u našem zakonodavstvu?
Krivične sankcije predstavljaju zakonom propisane mere koje država primenjuje prema učiniocima krivičnih dela. Svako izricanje krivične sankcije mora biti svrsishodno.
Opšta svrha krivičnih sankcija predviđena je članom 4 Krivičnog zakonika Republike Srbije: suzbijanje dela kojima se povređuju ili ugrožavaju vrednosti zaštićene krivičnim zakonodavstvom.
Postavlja se logično pitanje: koje su to vrednosti koje štiti krivično zakonodavstvo?
Odgovor je dat u članu 3 KZ: zaštita čoveka i drugih osnovnih društvenih vrednosti predstavlja osnov i granice za određivanje krivičnih dela, propisivanje krivičnih sankcija i njihovu primenu, u meri u kojoj je to nužno za suzbijanje tih dela.
Dakle, krivična dela se propisuju kako bi se zaštitio čovek i osnovne društvene vrednosti.
U krivičnom zakonodavstvu Republike Srbije sistem krivičnih sankcija je jasno definisan i podeljen u nekoliko osnovnih kategorija. U nastavku teksta objašnjavam koje krivične sankcije postoje, kako se dele i kada se primenjuju.
Vrste krivičnih sankcija u našem zakonodavstvu
Prema Krivičnom zakoniku Republike Srbije, postoje četiri osnovne vrste krivičnih sankcija:
1. Kazne
Kazna je najstroža krivična sankcija i za nju važi načelo nulla poena sine culpa. Dakle, nema kazne bez krivice okrivljenog.
Zašto se kazne izriču, odnosno koja je njihova svrha, predviđeno je članom 42 KZ.
Svrha kažnjavanja
Svrha kažnjavanja je:
- sprečavanje učinioca da čini krivična dela i uticanje na njega da ubuduće ne čini krivična dela - specijalna prevencija
- uticanje na druge da ne čine krivična dela - generalna prevencija
- izražavanje društvene osude za krivično delo, jačanje morala i učvršćivanje obaveze poštovanja zakona - socijalno-etički prekor
- ostvarivanje pravednosti i srazmernosti između učinjenog dela i težine krivične sankcije - retribucija
Vrste kazni su:
-
Kazna doživotnog zatvora može se izreći za najteža krivična dela i najteže oblike teških krivičnih dela, ali ne licu koje u vreme izvršenja krivičnog dela nije navršilo dvadeset jednu godinu života, niti u slučajevima kada KZ predviđa fakultativne osnove ublažavanja kazne, odnosno oslobođenja od kazne. Izriče se isključivo kao glavna kazna.
-
Kazna zatvora izriče se u trajanju propisanom zakonom za konkretno krivično delo. Minimalna kazna zatvora je 30 dana, a maksimalna 20 godina. Izriče se isključivo kao glavna kazna.
-
Novčana kazna može se izreći u određenim ili u dnevnim iznosima. Može biti i glavna i sporedna kazna.
-
Rad u javnom interesu predstavlja alternativu kazni zatvora, bez lišenja slobode, ukoliko se okrivljeni sa tim saglasi, za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do 3 godine ili novčana kazna. Može se izreći i kao glavna i kao sporedna kazna.
-
Oduzimanje vozačke dozvole može se izreći učiniocu krivičnog dela u vezi sa čijim izvršenjem ili pripremanjem je korišćeno motorno vozilo. Može se izreći kao sporedna, ali i kao glavna kazna za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do dve godine ili novčana kazna. Bitno je da je vozilo korišćeno u vezi sa izvršenjem ili pripremanjem dela, pa kazna nije uslovljena saobraćajnim deliktom. Od nje treba razlikovati meru bezbednosti zabrane upravljanja motornim vozilom, koja se izriče učiniocu krivičnog dela kojim se ugrožava javni saobraćaj. Kazna i ta mera ne mogu se izreći zajedno.
Sud prilikom izricanja kazne uzima u obzir težinu dela, odnosno propisanu kaznu, svrhu kažnjavanja, kao i okolnosti konkretnog slučaja koje mogu biti olakšavajuće ili otežavajuće.
2. Mere bezbednosti
Nastanak mera bezbednosti vezan je za početak 20. veka. Kazni su kao svrha postavljane odmazda, moralna opomena i generalna prevencija kroz zastrašivanje, a merama bezbednosti lečenje i popravljanje učinioca krivičnog dela, odnosno otklanjanje opasnosti od ponovnog vršenja krivičnog dela.
Upravo u tome je suštinska razlika između mera bezbednosti i kazne.
Generalna prevencija kod mera bezbednosti ne postoji. Kazna znači i socijalno-etički prekor, dok je mera bezbednosti vrednosno neutralna sankcija. Kazna se nikada ne sme izreći samo zbog specijalne prevencije, dok je kod mera bezbednosti to ne samo moguće nego i pravilo.
Mere bezbednosti su krivične sankcije predviđene da budu reakcija na individualnu opasnost učinioca, osim mere bezbednosti oduzimanja predmeta, kojoj je cilj otklanjanje opasnosti od neke stvari.
Izbor, vrsta i trajanje mere bezbednosti određuju se na osnovu procene opasnosti učinioca. Krivično delo koje je učinjeno nema ni približno onaj značaj koji ima kod primene kazne.
Svrha mera bezbednosti
Svrha mera bezbednosti je otklanjanje stanja ili uslova koji mogu uticati na to da učinilac ubuduće vrši krivična dela.
Dakle, za primenu mera bezbednosti traži se postojanje stanja ili uslova na osnovu kojih se sa visokim stepenom verovatnoće može zaključiti da će učinilac ponovo vršiti krivična dela, kao i da se merom bezbednosti mogu otkloniti ta stanja ili uslovi. Akcenat je na specijalnoj prevenciji.
Vrste mera bezbednosti:
-
obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi,
-
obavezno psihijatrijsko lečenje na slobodi,
-
obavezno lečenje narkomana,
-
obavezno lečenje alkoholičara,
-
zabrana vršenja poziva, delatnosti ili dužnosti,
-
zabrana upravljanja motornim vozilom,
-
oduzimanje predmeta
-
proterivanje stranca iz zemlje
-
javno objavljivanje presude
-
zabrana približavanja i komunikacije sa oštećenim
-
zabrana prisustvovanja određenim sportskim priredbama
3. Mere upozorenja
Kod mera upozorenja karakteristično je ostvarivanje principa da je kazna, a naročito kazna zatvora, ultima ratio - ne treba primenjivati strože sankcije sve dok se opšta svrha krivičnih sankcija može postići blažom vrstom sankcije.
Uglavnom se izriču za lakša krivična dela i akcenat je takođe na specijalnoj prevenciji - sprečavanje učinioca da čini krivična dela i uticanje na njega da ubuduće ne vrši krivična dela. Okrenute su učiniocu krivičnog dela.
Vrste mera upozorenja
-
uslovna osuda,
-
sudska opomena
4. Vaspitne mere
Vaspitne mere se primenjuju prema maloletnim učiniocima krivičnih dela, sa ciljem njihovog vaspitanja i pravilnog razvoja.
Licu koje u vreme izvršenja protivpravnog dela, u zakonu predviđenog kao krivično delo, nije navršilo četrnaest godina, ne mogu se izreći krivične sankcije ni primeniti druge mere koje predviđa Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica.
Na maloletno lice koje je navršilo 14 godina života, kao i na mlađe punoletno lice koje u vreme suđenja nije navršilo dvadeset jednu godinu, primenjuje se taj zakon.
Maloletnicima za učinjena krivična dela mogu se izreći vaspitne mere, kazna maloletničkog zatvora i mere bezbednosti predviđene članom 79. Krivičnog zakonika, osim zabrane vršenja poziva, delatnosti ili dužnosti.
Mlađim maloletnicima, a to su lica sa navršenih 14 do 16 godina, mogu se izreći samo vaspitne mere.
Starijim maloletnicima, lica sa navršenih 16 do 18 godina, mogu se izreći vaspitne mere, a izuzetno može se izreći kazna maloletničkog zatvora.
Svrha vaspitnih mera
U okviru opšte svrhe krivičnih sankcija, svrha krivičnih sankcija prema maloletnicima je da se nadzorom, pružanjem zaštite i pomoći, kao i obezbeđivanjem opšteg i stručnog osposobljavanja utiče na razvoj i jačanje lične odgovornosti maloletnika, na vaspitavanje i pravilan razvoj njegove ličnosti, kako bi se obezbedilo ponovno uključivanje maloletnika u društvenu zajednicu.
Svrha maloletničkog zatvora je, pored navedene svrhe, i vršenje pojačanog uticaja na maloletnog učinioca da ubuduće ne vrši krivična dela, kao i na druge maloletnike da ne vrše krivična dela.
Pri izboru vaspitne mere sud će posebno uzeti u obzir uzrast i zrelost maloletnika, druga svojstva njegove ličnosti i stepen poremećaja u društvenom ponašanju, težinu dela, pobude iz kojih je delo učinio, sredinu i prilike u kojima je živeo, ponašanje posle učinjenog krivičnog dela, a posebno da li je sprečio ili pokušao da spreči nastupanje štetne posledice, naknadio ili pokušao da naknadi pričinjenu štetu, da li je prema maloletniku ranije bila izrečena krivična ili prekršajna sankcija, kao i sve druge okolnosti koje mogu biti od uticaja za izricanje one mere kojom će se najbolje postići svrha vaspitnih mera.
Dakle, cilj vaspitnih mera nije kažnjavanje, već prevaspitanje i reintegracija maloletnika u društvo.
Zaključak
Krivične sankcije u našem zakonodavstvu čine zaokružen sistem pravnih mera kojima država reaguje na učinjeno krivično delo, štiti osnovne društvene vrednosti i nastoji da spreči dalje vršenje krivičnih dela. Njihova podela na kazne, mere bezbednosti, mere upozorenja i vaspitne mere pokazuje da krivično pravo ne počiva samo na kažnjavanju, već i na prevenciji, otklanjanju opasnosti i resocijalizaciji učinioca.
Za pravilno razumevanje ove oblasti nije dovoljno samo nabrojati vrste krivičnih sankcija. Suština je u tome da se uoči zašto svaka od njih postoji, koja je njena svrha i u kojim situacijama se primenjuje. Upravo tu se vidi razlika između pukog reprodukovanja zakonskog teksta i stvarnog razumevanja krivičnog prava.
Za studenta prava, ova tema je važna jer predstavlja jednu od osnovnih celina opšteg dela krivičnog prava. Kada se jasno razumeju vrste krivičnih sankcija i njihova svrha, lakše se savladavaju i druga pitanja, poput odmeravanja kazne, svrhe kažnjavanja, primene mera bezbednosti, položaja maloletnika i opšte logike krivičnopravne reakcije države.