Zamislite da vas neko na ulici napadne nožem. Odgurnete ga, on padne i povredi se. Da li ste vi učinili krivično delo? Naizgled jeste, jer ste drugom naneli povredu. A ipak, pravo u toj situaciji ne stoji na strani napadača, već na vašoj. Razlog za to zove se nužna odbrana.
Nužna odbrana je jedan od osnova koji isključuju postojanje krivičnog dela. U nastavku objašnjavam kada odbrana zaista jeste nužna, koji uslovi moraju biti ispunjeni i gde su njene granice - jer upravo se na granicama najčešće greši.
Šta je nužna odbrana?
Nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u nužnoj odbrani. Nužna odbrana je ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra drugog odbije istovremeni protivpravni napad.
Iz same definicije vidi se da nužna odbrana ima dve strane koje moraju „pasovati“ jedna uz drugu - napad i odbranu. Da bi delo bilo opravdano, uslovi moraju biti ispunjeni na obe strane.
Kakav mora biti napad?
Napad je ljudska radnja usmerena na povredu nekog pravno zaštićenog dobra. Da bi opravdao nužnu odbranu, napad mora biti:
- protivpravan - napadač nema nikakvo pravo na to što čini (nije, na primer, policajac koji zakonito lišava slobode);
- istovremen - napad je u toku ili neposredno predstoji; ne sme biti ni prošli ni budući;
- stvaran - napad zaista postoji, a ne samo u predstavi napadnutog;
- usmeren na pravno zaštićeno dobro - život, telo, imovinu, slobodu i slično.
Uslov istovremenosti je najvažniji. Dok napad traje, odbrana je dozvoljena. Onog trenutka kada napad prestane, prestaje i pravo na nužnu odbranu.
Kakva mora biti odbrana?
Sa druge strane, i sama odbrana mora ispuniti svoje uslove. Ona mora biti:
- usmerena protiv napadača - a ne prema nekom trećem licu;
- neophodno potrebna - takva da se napad njome zaista može odbiti;
- srazmerna - u granicama onoga što je bilo nužno da se napad odbije.
Dakle, nužna odbrana ne znači „sve je dozvoljeno“. Ona znači: onoliko koliko je bilo potrebno da se napad odbije - ni manje, ni više.
Granice nužne odbrane i njihovo prekoračenje
Šta ako se napadnuti odbrani jače nego što je bilo nužno? Tada govorimo o prekoračenju granica nužne odbrane (tzv. eksces).
Prekoračenje granica jeste krivično delo, ali zakon prepoznaje da napadnuti nije u mirnoj, laboratorijskoj situaciji. Zato:
- ako je učinilac prekoračio granice nužne odbrane, može se blaže kazniti;
- ako je granice prekoračio usled jake razdraženosti ili prepasti izazvane napadom, može se i osloboditi od kazne.
Zakon ovde pokazuje razumevanje za ljudsku prirodu: teško je od uplašenog čoveka očekivati da u deliću sekunde precizno odmeri jačinu svoje odbrane.
Nužna odbrana nije osveta
Ovde se najviše greši. Ako napad prestane - napadač pobegne ili odustane - pa ga napadnuti sustigne i udari, to više nije nužna odbrana, nego osveta. Nedostaje uslov istovremenosti. Drugačije je ako je to samo kratak predah, a jasno je da će napadač odmah nastaviti: napad tada još traje.
Isto tako, nužne odbrane po pravilu nema kod uzajamne tuče, gde su obe strane istovremeno i napadači i napadnuti, pa sud prvo pita ko je koga prvi napao. Nema je ni kada neko sam izazove napad da bi se potom „branio“.
Nužnu odbranu treba razlikovati i od krajnje nužde, gde se opasnost ne odbija od napadača, već se žrtvuje tuđe dobro da bi se spaslo sopstveno ili dobro drugoga - ali to je tema za poseban tekst.
Za studenta prava nužna odbrana je nezaobilazna jer spaja teoriju i životne situacije. Kada se jasno razumeju uslovi napada i odbrane, kao i pravno dejstvo prekoračenja granica, lakše se rešavaju i srodna pitanja - krajnja nužda, protivpravnost i osnovi koji isključuju postojanje krivičnog dela.
Zaključak
Nužna odbrana je pravo, ali pravo sa jasnim granicama. Da bi postojala, mora se braniti od protivpravnog i istovremenog napada, i to srazmerno - onoliko koliko je nužno da se napad odbije. Kada napad prestane, prestaje i odbrana; sve preko toga zakon više ne posmatra kao odbranu.
Upravo tu se vidi razlika između pukog učenja definicije i stvarnog razumevanja kada pravo staje na stranu onoga ko se brani.