„Ostavljam sve svom komšiji, a deci ništa.“ Mnogi veruju da testamentom mogu svoju imovinu ostaviti kome god požele i u kom god obimu. Zakon, međutim, kaže drugačije: sloboda da raspolažemo svojom zaostavštinom ima granicu, a ta granica zove se nužni deo.
Nužni deo je jedna od tema koje ljudi najčešće guglaju kada u porodici dođe do nasleđivanja - i oko koje se najviše greši. U nastavku objašnjavam šta je nužni deo, ko su nužni naslednici, koliko im pripada i šta se dešava kada ih ostavilac zaobiđe.
Šta je nužni deo?
Nužni deo je deo zaostavštine koji po zakonu pripada najbližim srodnicima ostavioca i kojeg oni ne mogu biti lišeni - osim u zakonom izričito predviđenim slučajevima. On predstavlja granicu slobode zaveštanja: ostavilac testamentom može rasporediti svoju imovinu, ali ne sme zadreti u nužni deo svojih najbližih.
Smisao je jasan - zakon štiti porodicu od toga da ostane potpuno bez ičega, čak i kada je odnos sa ostaviocem bio narušen.
Ko su nužni naslednici?
Nisu svi srodnici nužni naslednici. Zakon ih deli u dve grupe:
- Nužni naslednici bez dodatnih uslova - ostaviočevi potomci (deca i njihovi potomci), usvojenici i njihovi potomci, bračni drug, roditelji i usvojilac. Dovoljno je da su po zakonu pozvani na nasleđe.
- Uslovno nužni naslednici - usvojilac iz nepotpunog usvojenja, ostaviočeva braća i sestre, dedovi i babe i ostali preci. Oni su nužni naslednici samo ako su trajno nesposobni za privređivanje i nemaju nužnih sredstava za život, i to samo ako bi po zakonu uopšte bili pozvani na nasleđe.
Dakle, deca, bračni drug i roditelji zaštićeni su bez dodatnih uslova; ostali srodnici samo kada su zaista u potrebi.
Koliko iznosi nužni deo?
Nužni deo se ne računa od cele zaostavštine, već od onoga što bi nasledniku pripalo po zakonu, da testamenta nije ni bilo. Visina zavisi od toga ko je nužni naslednik:
- za potomke, usvojenike i njihove potomke i bračnog druga nužni deo iznosi polovinu (1/2) onoga što bi im pripalo po zakonskom redu nasleđivanja;
- za ostale nužne naslednike (roditelje i druge) nužni deo iznosi trećinu (1/3) njihovog zakonskog dela.
Primer: ako ostavilac ima dvoje dece, a nema bračnog druga, po zakonu bi svako nasledilo po 1/2 zaostavštine. Nužni deo svakog deteta je polovina toga - dakle 1/4 zaostavštine. To znači da ostavilac testamentom slobodno raspolaže sa najviše polovinom imovine, dok druga polovina ostaje deci kao njihov nužni deo.
Šta ako je nužni deo povređen?
Ako je ostavilac testamentom ili poklonima za života umanjio nečiji nužni deo ispod zakonskog minimuma, nužni naslednik ima pravo da traži njegovu dopunu. Redosled je zakonom određen:
- najpre se smanjuju raspolaganja iz testamenta;
- ako to nije dovoljno, vraćaju se pokloni koje je ostavilac učinio za života, počev od poslednjeg.
Važno je znati da ovo pravo ne traje neograničeno - postoje rokovi. Smanjenje raspolaganja iz testamenta može se tražiti u roku od tri godine od proglašenja testamenta, a vraćanje poklona u roku od tri godine od smrti ostavioca.
I još nešto što mnoge iznenadi: po našem pravu nužni deo je po pravilu novčano potraživanje nužnog naslednika prema naslednicima, a ne automatski udeo u samim stvarima - iako ostavilac ili sud, pod određenim uslovima, mogu odrediti da se namiri u naturi.
Može li se ostati bez nužnog dela?
Može, ali samo izuzetno i iz razloga koje zakon tačno navodi. Ostavilac može nužnog naslednika razbaštiniti (isključiti iz nasleđa) ako se ovaj teže ogrešio o njega - na primer, povredom zakonske ili moralne obaveze prema ostaviocu. Razbaštinjenje mora biti izraženo u testamentu na nesumnjiv način i iz stvarnog, postojećeg razloga.
Od toga treba razlikovati nedostojnost za nasleđivanje - situaciju u kojoj neko po sili zakona gubi pravo na nasleđe (npr. ako je nastojao da ubije ostavioca ili je uništio testament).
Za studenta prava nužni deo je jedna od centralnih tema naslednog prava. Kada se jasno razume ko su nužni naslednici, kolika je visina nužnog dela i kako se štiti kada je povređen, mnogo lakše se savladavaju i druge celine - zakonsko i testamentarno nasleđivanje, nedostojnost i odnos slobode zaveštanja i zaštite porodice.
Zaključak
Nužni deo je odgovor prava na jedno osetljivo pitanje - koliko je ostavilac slobodan da svojom imovinom raspolaže mimo najbližih. Odgovor je: slobodan jeste, ali ne do kraja. Deci i bračnom drugu zakon jemči polovinu onoga što bi im inače pripalo, i taj deo im niko ne može olako oduzeti.
Upravo tu se vidi razlika između uverenja da „testament rešava sve“ i stvarnog razumevanja da i sloboda zaveštanja ima svoje pravne granice.