Mnogi rimsko pravo doživljavaju kao mrtvu materiju - nešto što se buba na prvoj godini i zaboravi na drugoj. A istina je sasvim drugačija: rimske pravne maksime i danas žive, i to ne samo u udžbenicima, već u našim zakonima, presudama, pa i u svakodnevnom govoru. Svaki put kada kažete „dogovor je dogovor“ ili „neka se čuje i druga strana“, izgovarate misli koje je pravna tradicija izgradila na rimskim temeljima, a da toga niste ni svesni.
U nastavku izdvajam najpoznatije maksime koje i posle dve hiljade godina stoje kao temelj savremenog prava.
Šta su pravne maksime?
Pravne maksime su sažete, upamtljive rečenice koje u nekoliko reči izražavaju jedno pravno načelo. Rimski pravnici bili su majstori tog umeća - umeli su da čitavu ideju stisnu u tri-četiri reči. Upravo zato su te formule preživele vekove: lako se pamte, a nose duboku logiku. Ipak, doslovno iz rimskih izvora potiče tek manji deo: većina ovih formula kasnije je sažimanje rimskih misli.
Maksime koje i danas žive
Pacta sunt servanda - ugovori se moraju poštovati. Temelj celog ugovornog prava, a evo i obrta: formula je srednjovekovna, jer su Rimljani smatrali da goli sporazum sam po sebi ne rađa tužbu. Više o tome pisala sam u tekstu Kako nastaje ugovor i kada obavezuje.
In dubio pro reo - u sumnji, u korist okrivljenog. Ako se krivica ne dokaže, sud oslobađa; to je srž presumpcije nevinosti.
Nullum crimen, nulla poena sine lege - nema krivičnog dela ni kazne bez zakona. Niko ne može biti kažnjen za nešto što u trenutku izvršenja nije bilo propisano kao krivično delo. To je načelo zakonitosti. Ova formula nije rimska, nego novovekovna, ali je danas jedno od osnovnih načela.
Audiatur et altera pars - neka se čuje i druga strana. Po pravilu, nijedna odluka ne sme se doneti a da se onome koga se tiče ne da prilika da iznese svoju stranu priče.
Nemo iudex in causa sua - niko ne može biti sudija u sopstvenoj stvari. Osnov nepristrasnosti suđenja.
Ignorantia iuris nocet - nepoznavanje prava škodi. Po pravilu ne možemo da se branimo time da nismo znali da nešto zakon zabranjuje. Krivični zakonik (član 29) poznaje izuzetak: neotklonjivu pravnu zabludu.
Nemo plus iuris ad alium transferre potest quam ipse haberet - niko ne može preneti na drugog više prava nego što sam ima. Zlatno pravilo prometa - od nevlasnika se, po pravilu, ne stiče svojina.
Dura lex, sed lex - zakon je strog, ali je zakon. Mora se poštovati i onda kada nam se čini preteranim.
Zašto ih i danas učimo?
Zato što je rimsko pravo gramatika evropskog prava. Iz njega su izrasli pojmovi kojima se i danas služimo - svojina, ugovor, obligacija, nasleđivanje - kao i sama logika pravnog rasuđivanja. Ko razume rimsko pravo, lakše razume zašto naši zakoni izgledaju baš onako kako izgledaju.
Maksime su tu najkorisnije: one nisu puke krilatice, već sažeta pravila koja i danas rešavaju stvarne sporove. Naučiti ih ne znači naučiti latinski, već razumeti načela na kojima počiva celo pravo.
Za studenta prava rimske maksime su neprocenjiv alat. Kada se jednom razume šta stoji iza svake od njih, mnogo lakše se povezuju naizgled udaljene oblasti - jer se ista načela ponavljaju i u građanskom, i u krivičnom, i u procesnom pravu.
Zaključak
Rimsko pravo nije mrtvo - ono govori kroz nas svaki put kada se pozovemo na to da se ugovor mora ispoštovati ili da se mora čuti i druga strana. Maksime su najlepši dokaz da dobra pravna ideja ne zastareva; ona samo menja jezik kojim se izgovara.
Upravo tu se vidi razlika između učenja latinskih fraza napamet i stvarnog razumevanja da je pravo, u svojoj srži, staro dve hiljade godina.